MIRZA SELIMOVIĆ O SARADNJI SA ĆERKOM ĐORĐA BALAŠEVIĆA: Progovorio i o sukobu sa Milicom Pavlović i o detaljima svadbe
Mirza Selimović, u iskrenom razgovoru je otkrio kako je ovaj emotivni tekst za pesmu "Da neko pita" porodice Balašević decenijama čekao baš njega, ali je po prvi put progovorio i o planovima za svadbu, novom albumu i duetu sa Dženanom Lončarevićem koji nas očekuje na leto
Pesma je izašla pre nekoliko nedelja i još uvek je u trendingu. Informacija kaže da je taj tekst stajao tri decenije u fioci. Kako ti to zvuči?
- Neverovatno, zaista. Pre svega moram da kažem da, kada jedna takva pesma uđe u trending, a nema ništa komercijalno u sebi, to znači da su se ljudi uželeli kvalitetnije muzike i tekstova koji imaju smisla. To me ohrabruje i vraća mi nadu. Drago mi je što je ta pesma toliko godina čekala baš mene. Baš sam nedavno rekao Bebi, neverovatno mi je da je pesma „doživela punoletstvo“, a da je niko do sada nije snimio. Izgleda da mi je bila suđena.
Beba Balašević, ćerka Đorđa Balaševića, napisala je tu pesmu sa samo 16 godina. Kako si reagovao kada si to saznao?
- Bilo mi je neverovatno. Prvo, to je jedan jako zreo tekst za nekoga ko je tada bio tako mlad. Beba mi je ispričala da je pesma nastala iz njene tinejdžerske ljubavi prema jednom momku. Pominju se konkretna mesta, poput tog bistroa gde je izlazila, i to pesmi daje posebnu težinu. Najlepše su mi pesme koje imaju „slike“, one koje možeš da vizuelizuješ dok ih slušaš. Ovo je definitivno jedna od najlepših pesama koje sam snimio u karijeri. Hvala ti, Bebo, zaista.
Šta je Novi Sad probudio u tebi pa si odlučio da spot snimiš baš tamo?
- Novi Sad za mene veže poseban osećaj, to je grad pesnika, grad Đorđa Balaševića i mnogih drugih velikana. Bilo je logično da krenemo od Petrovaradina pa do centra. Mislim da je vizuelno ispalo baš kako treba da isprati pesmu. Pošto je pesma tamo i nastala, nije mi imalo smisla da snimamo, recimo, u Sarajevu. Probudio mi je nostalgiju. Moj prvi dolazak u Srbiju 2008. godine bio je upravo u Novi Sad i odmah sam se zaljubio. Volim tu ravnicu, ulice, bulevare... Novosađani su mirniji, kod njih je sve nekako „lagano“.
Bio si gost kod Jakova na koncertu. Kako komentarišeš taj „hajp“ oko njega, da li će to vremenom splasnuti?
- Niko ne može da zna šta će biti u budućnosti, ali meni on deluje jako iskreno. Rođen je za scenu, uživa u tome i publika ga voli. Kada je bila ona neka priča oko Novog Sada, ja sam mu pisao podršku. On je dete od 20 godina i ne treba ga uvlačiti u politiku ili stvari koje nisu deo naših života. On je došao iz malog mesta u Hrvatskoj i okupio omladinu u Beogradu, šta ima lepše od toga? Sutra će to biti neki Bosanac, prekosutra neko drugi, kao što su Adi Šoše ili Džejila. Bitno je da guraju svoju priču.
Kako komentarišeš to što na takmičenjima u Srbiji često najveću slavu dožive takmičari koji nisu iz Srbije?
- Nema tu pravila. Postoji dosta kolega iz Srbije koji su godinama više radili u Bosni nego ovde. Često te negde drugde bolje prihvate, pa onda tvoji kažu: „E, stvarno je dobar“. To je dugotrajan proces. Svaki put kreće od nekog dna. Neko ima sreću da odmah „zakuca pod prečku“, ali treba se tu zadržati. Publika ne voli folirante i pročita te pre ili kasnije. Ne bih to delio na Bosnu, Srbiju ili Hrvatsku.
Mnoge ankete u domaćim medijima proglasile su te za najkulturnijeg pevača na estradi. Koliko ti to prija?
- Naravno da mi prija. Ljudi su me upoznali kroz moju muziku, ono što radim i kroz intervjue. Ja se ne trudim da budem takav, jednostavno tako živim – vodim jednostavan život, porodičan sam čovek i nisam poročan. Ne pravim nikakve „belaje“, što bi rekao moj stari. Gledam da ostanem normalan u meri u kojoj je to danas moguće.
Mediji su pisali o tvojim počecima, da si imao svega dve svirke mesečno i da si spavao na dušeku. Kako danas gledaš na taj period?
- Jako je bilo teško u početku. Dolaziš, a nemaš pojma ni o produkciji, ni o aranžmanima, niti o tome kako sistem funkcioniše. Svoje prve pesme sam izbacio skoro bez spotova jer 2015. godine nisam imao finansijsku mogućnost da ih snimim. Znao sam šta želim, ali je to bilo teško realizovati. To je kamen o koji se mnogi mladi sapletu, ovaj posao zahteva ogromna ulaganja, a ako nešto ne prođe „na keca“, ljudi se razočaraju i demotivišu. Ja sam imao dve godine vakuma i stagnacije, ali mi je pomoglo to što sam od „Granda“ dobio stan. To što nisam morao da plaćam kiriju, režije i hotele bilo je presudno da ostanem u Beogradu i borim se dalje.
Po struci si građevinski inženjer. Da li ti se ikada desi da tokom nastupa analiziraš akustiku ili samu građevinu, recimo u Sava Centru?
- Davno sam prestao da analiziram te stvari. Impresionira me kada vidim lepu zgradu ili most, ali me više raduje kada vidim kulturne ljude i dobru atmosferu. Kada stanem pred pun Sava Centar, ne vidim ništa osim te publike u mraku. Sala je akustična i to mi je dovoljno, a ostale analize ostavljam onima čiji je to posao.
Da li si fakultet završio da bi ugodio roditeljima, kao što to mnogi čine?
- Ima i toga. U jednom momentu roditelji počnu da govore kako moraš biti svoj čovek i imati fakultet da ne bi radio teške fizičke poslove. Kod nas se često desi da završiš školu pa završiš na birou, ali građevinci tada nisu bili na birou, pa mi je to bilo zanimljivo. Ipak, već na drugoj godini sam shvatio da se time neću baviti profesionalno. Svi su videli moj talenat i drago mi je što nisam forsirao nešto što nisam.
Kada se nakon napornog dana vratiš kući i uzmeš daljinski u ruke, na koju stranu „beži“ kanal? Da li pratiš muzička takmičenja poput „Zvezda Granda“ ili „Pinkovih zvezda“? Kako ti se to čini?
- Iskreno, televiziju gotovo i ne gledam. Društvene mreže su preuzele primat i sve što je u fokusu ili „hajpu“ ionako vidiš tamo. TV upalim samo zbog sporta ili nečega što me baš zanima. Nemam ni vremena, ranije sam možda više pratio, ali sada sam svesno odlučio da izbacim stvari koje me nerviraju ili mi stvaraju „kiselinu“ u želucu. Daljinski je u našim rukama i čovek je mnogo srećniji kada osvesti da sam bira šta će ga okruživati. Da me niko ne shvati pogrešno, ali u moje vreme, kada sam se takmičio 2013. godine, fokus nije bio toliko na žiriju. Danas me pitaš kakav je žiri, a ne kakav je neki takmičar. To pokazuje koliko se psihologija formata promenila. Imam utisak da se sada pravi neka vrsta rijalitija zbog gledanosti, što razumem sa produkcijske strane, ali takmičari često padaju u drugi plan. Sećam se kako je bilo stati i pevati ispred Šabana Šaulića, Ace Lukasa, Snežane Đurišić ili Bosanca... To je nosilo ogromnu težinu. Danas je to više šou u kojem su komentari žirija često bitniji od samog pevanja.
Da danas tek počinješ, da li bi karijeru gradio preko TikToka kao mlađe kolege ili bi se opet prijavio za takmičenje?
- U moje vreme „TikTok“ je bio Jutjub. Tamo sam snimao i objavljivao obrade pesama Mladena Vojičića Tife, Čolića, Harija Mata Harija, Đolea... Svi smo mi krenuli od „kavera“ i ne treba suditi onima koji pevaju tuđe pesme dok ne dobiju svoje. Ako čovek peva, zlo ne misli, zato pustite ljude da pevaju.
Pomenuo si Džejlu Ramović. Mnogi smatraju da je sa takvim talentom do sada već trebalo da ima arene i nekoliko albuma. Šta ti misliš?
Da je trebalo tako da bude, verovatno bi se i desilo. Razgovarao sam sa njom o tome i sigurno postoje razlozi zašto ide tim tempom. Ona zaslužuje mnogo i verujem da će sve doći na svoje mesto. Džejla je jedan od naših najvećih talenata, nju volim privatno kao sestru jer je odrasla pred mojim očima. Kada potpuno ostvari svoju koncertnu priču, mislim da će se tada najbolje osećati.
Sa druge strane, mediji su pisali o sukobu sa Milicom Pavlović i tome da te je otpratila sa Instagrama. Da li ste „zakopali ratne sekire“?
Te „sekire“ zapravo i ne postoje. Ja se nekada u emisijama našalim, pa možda nešto nespretno izjavim, ali mislim da mi ona to ne zameri, niti ja njoj zameram to oko Instagrama. Čuli smo se nedavno, poslala mi je poruku da mi čestita na koncertu, ja sam njoj čestitao na nastupu u Makedoniji. Zbog posla se ne družimo intenzivno, ali se uzajamno pratimo i podržavamo od samih početaka. Više mi znači ta ljudska poruka koju mi je poslala nego to da li se pratimo na mrežama, jer u te virtuelne stvari i ne ulazim često. Moram da pohvalim Milicu Pavlović – kada su bile poplave u Bosni, ona se javila da pita da li je sve u redu, kako su moji i da li mi treba bilo kakva pomoć. Tom porukom me je kupila za ceo život. Ne treba meni da me ona prati na mrežama, to me ne zanima. Uvek se šalimo na taj račun kad se vidimo, pitam je: „Kad ćeš me zapratiti?“, ali to je sve potpuno nebitno u odnosu na ljudskost koju je pokazala.
Postoji li neka pesma koju si odbio, a ona je kasnije postala veliki hit?
Ima par pesama koje su bile kod mene na slušanju, ali se nešto prosto nije desilo. Jedna od njih je „Grade moj“ Peđe Jovanovića. To je fenomenalna pesma, ali Peđa je moj brat i svaki njegov uspeh doživljavam kao svoj. Dao bih mu bilo koju svoju pesmu, toliko ga volim i privatno se družimo. Slično je bilo i sa Dženanom Lončarevićem i pesmom „Ne vraća se ljubav nikad“. Čuo sam tu pesmu možda i pre njega, ali mi je toliko drago što je otišla baš njemu. Dženana poznajem još od 2011. godine, mnogo pre mog učešća u „Grandu“, i uvek smo imali uzajamnu podršku. Evo i jedna ekskluziva – pripremamo duet koji bi trebalo da izađe sredinom godine. Ne žalim ni za jednom pesmom, jer verujem da se desi ono što je suđeno.
Na početku karijere imao si podršku vrhunskih autora poput Braje i Baneta Opačića, koji nisu nimalo jeftini. Kako si to finansijski izneo u periodu kada si imao tek dve svirke mesečno?
Nisam iz imućne porodice u toj meri da otac može samo da izvadi veliku sumu novca i plati album. Imao sam njegovu podršku, uleteo bi on kad zatreba, ali sam se snalazio. Kada sam čuo „Boliš me“, toliko sam verovao u tu pesmu da sam pozajmio novac da snimim i nju i spot, kako bi to bio kompletan paket. Ta pesma mi je promenila tok karijere i života. Moram reći da su ti ljudi, Bane, Braja, Sale i Rađen, pre svega moji prijatelji. Često su me sačekali za isplatu, rekli bi: „Biće kad budeš imao“. Danas, kada sarađujemo, novac nam je poslednja tema jer smo izgradili stabilnu bazu i poverenje.
Nedavno si izjavio da verenicu Jelenu kriješ od očiju javnosti jer ona ne želi da se eksponira. Ipak, medijima si zagonetno rekao: „Možda sam se već i venčao, šta vi znate“. Koliko ti je bitno da taj deo života ostane samo tvoj?
Kod nas postoji taj čudan običaj da te stalno pitaju „kad ćeš?“. Kad završiš školu – kad ćeš na fakultet? Kad se zaposliš – kad ćeš se ženiti? Kad se oženiš – kad će deca? To je začarani krug. Svoj privatni život čuvam jer time štitim ljude oko sebe koji nisu birali javni život – sestru, oca, devojku. Moja sestra nije birala da se o njoj piše, i zato se trudim da ih poštedim. Kao što je jedan glumac rekao: „Ja sam javna ličnost, ali nisam javno dobro“. Nikada nisam pustio novinare u svoj dom, to je moj prostor koji ne delim ni sa kim. Što se tiče venčanja, nisam ljubitelj velikih ceremonija i formalnosti. Za mene je vrhunac takve proslave ručak za porodicu i najbliže prijatelje.
Zajedno ste već 11 godina, ako su moji podaci tačni. Šta je bio ključni trenutak kada si shvatio da je ona „ta“ koja može da se nosi sa tvojim javnim poslom, a da pritom nema želju da se i sama gura pred medije?
Najbitniji su međusobno razumevanje i poštovanje. Jako je teško nositi se sa nekim ko radi ovaj posao, bilo da je muško ili žensko. Stalno si izložen javnosti, na putu si i retko si kod kuće. Zato to malo vremena što provedemo zajedno, gledamo da provedemo kvalitetno – mimo kamera i svega ostalog. Možda bih mogao da popravim svoju prisutnost kod kuće, jer te posao često povuče na drugu stranu, ali stabilnost koju imamo je baza za sve ostalo.
Najavio si ekskluzivu, duet sa Dženanom Lončarevićem sredinom godine. Šta još možemo očekivati od tebe u narednom periodu?
Nadam se da će album izaći do kraja godine. Okupio sam sjajnu ekipu saradnika i radimo na tome. Nezahvalno je davati tačne datume jer se u umetnosti taj „tajmlajn“ često pomeri, ali plan je tu negde oko Nove godine. U međuvremenu će verovatno izaći još neki singl jer volim da budem prisutan i ne želim da publika predugo čeka.
Kurir.rs/ Alo